Voditeljka Irina Vukotić prvi put je pokazala svog dečka doktora Radmila Jakovića sa kim je zajedno na romantičnom putovanju na Kubi.
On je za Kurir pre izvesnog vremena dao svoju životnu ispovest neposredno nakon tragične smrti svog oca koji je preminuo zbog posledica korana virusa.
Ko je zapravo on?
Sa nepunih 47 godina profesionalno je postigao ono što mnogi neće ni za dva života – odavno je profesor, sekretar Evropskog udruženja anesteziologa, predaje na prestižnim kongresima, hiljade života je spasao, a onda je svojim očima gledao kako mu pošast uzima oca, nemoćan da išta promeni
Toliko toga sam postigao, toliko života spasao, ali rođenog oca nisam mogao da spasem. Umro je ovde, kod mene na Klinici za anesteziju, od korone. Borio se 11 dana na respiratoru, poručuje dr Radmilo Janković u ispovesti za Kurir.
Jedanaest dana nadljudskih napora i ništa. Izdahnuo je tog petka, 10. jula, uveče. Imao je 78 godina. Naš narod bi rekao: ,,Poživeo je dobro, dovoljno i lepo.’’ Ali stvari nisu tako jednostavne kad je neko tvoj voljen u pitanju.
I kad odlazi na tvoje oči, a nemoćan si. A majka ne prihvata da ne možeš da ga spaseš. Bio je veseljak, sahranili smo ga uz zvuke njegove omiljene pesme „Ne klepeći nanulama“. Dok je saksofon svirao, otac je spuštan u grob. A s njim i deo mog života…
Rođen sam 27. decembra 1973. u Leskovcu. Otac Jovan bio je upravnik tekstilne fabrike, majka Snežana je radila u trgovini.
Najradije se sećam tih dana detinjstva. I onih gimnazijskih. Bilo je to srećno vreme – vreme korzoa, košarke, sviranja, bendova, ljubavi, devojčica… Trauma još iz ranog detinjstva mi je vaspitačica iz zabavišta. Nikad mi nije dozvoljavala da idem na izlet. Moju baku je dovodila do nervnog sloma, non-stop je išla da se raspravlja s njom zašto njenog unuka neće da vodi na izlet. U školi sam znao da budem mangup, najglasniji, ponekad i nestašniji od drugih, ali me to nije sputavalo da je završim na briljantan način, sa svim peticama. Igrao sam košarku, a imao i svoj bend – Stoper’. Bili smo klinci, osmi razred, kad smo krenuli, ja pevač… I bili smo popularni. Svirali smo petkom po podne u fiskulturnim salama škola, imali koncerte u domu kulture. Čak smo i pobedili na gitarijadi u Leskovcu, a 1991. uspeli i da snimimo demo. Bio je to relativno ozbiljan snimak, rađen u studiju u Lebanu. Novac za demo smo skupili svirajući po maturskim večerima. Petkom smo iz škole bežali za Niš da bismo promenili kože na bubnjevima, palice i žice i videli koje nove ploče su stigle. I onda se vraćali večernjim putničkim vozom. Karte, naravno, nismo kupovali. Kondukteru uvalimo neku crkavicu. Od Niša do Leskovca 13 stanica. Na demo traci smo se zaustavili jer sam ubrzo otišao na studije.
U gimnaziji sam više naginjao ka politici, istoriji, geografiji, filozofiji i naročito književnosti. Ko iz topa sam citirao Jesenjina. Onda se u kući stavilo na sto šta ću biti u životu. Otac je mislio da mi to ne bi pružilo satisfakciju, da treba da se manem tih priča i snova. Sestra od tetke je bila ne medicini i onda i ja reših. Upisao sam fakultet u Nišu 1992. I prošao sve turbulentno vreme devedesetih: sankcije, težak i izazovan život, demonstracije, odlaganje ispita, rokove, bombardovanje…
U to vreme stanovi su bili od 50 do 100 maraka, do studentskog doma nisi mogao doći. Svakog vikenda sam išao kući, a mama mi je spremala gotova jela koja je zamrzavala. Specijalitet je bio zamrzavanje hleba. Do hleba je teško bilo doći. Ona je, kao i sve majke, imala vezu u nekoj prodavnici. Petkom posle predavanja dođem u Leskovac, tu budem bezbrižan s porodicom, dobro se provedem s društvom. Onda mi spreme pune torbe hrane, šerpe i u voz, gde smo bukvalno jedni drugima sedeli na glavi. A one šerpe zvekeću. Ljubavi je bilo dosta, još od osnovne škole. Bio sam kao mangup, košarka, pa bend, popularan… A kod devojčica su prolazile i priče iz poznatih knjiga… I Nataša je bila samo devojčica. Ja druga godina gimnazije, ona osmi razred. Bili smo klinci. Krenulo tada, a evo ga i sada. Trideset godina smo zajedno. Zajedno smo i studirali, ona stomatologiju. Pa počeli i da živimo zajedno. Čudno je to, toliko leta s jednom ženom. Kada prebrodite te prve godine, onda stižu kompromisi. Pa venčanje… U Leskovcu, ako si devojku doveo kući – nema nazad. „Kako da izađem njenim roditeljima na oči“, govorio je moj otac. Sa Natašom je sve i išlo u pravom pravcu, bez ulaska drugih osoba u naše živote. Skoro 20 godina smo u braku. A pre braka svašta sam probao, tu su izleti, bend, muzika, putovanja… Na početku smo bili podstanari, pa dobili jedno dete, brinuli imamo li dovoljno para, pa kredit za stan…
Najznačajniji događaj bio je kada se rodio Pavle te 2004. Jovan, koji ime dobi po mom ocu, stigao je 2006. Na decu sam ubedljivo najviše ponosan. Pavle je gimnazijalac, sad će u specijalno odeljenje s nastavom na engleskom. To mu je karta za dalje školovanje u inostranstvu. Mlađi sin će u osmi razred. Obojica su završila nižu muzičku školu, Pavle je svirao klavir, a sad gitaru. Ponekad sviramo zajedno, pesme iz osamdesetih, meni omiljene. Jovanov izbor je violina.
Studiranje je trajalo duže nego što sam planirao, do oktobra 1999. Spletom okolnosti ubrzo sam dobio i zaposlenje u Kliničkom centru Niš. U toj turbulentnoj situaciji oko 5. oktobra, tadašnji ministar zdravlja Milovan Bojić okupio je 100 svršenih studenata medicine s najveći prosekom u Sava centru. Dao nam je rešenja u kojima je pisalo da naređuje direktoru ustanove da nas primi u stalni radni odnos. Mi iz Niša izbezumljeno smo gledali u papir misleći: „Nema šanse, oni će nas ovde slikati i tu je kraj.“ Hvatali smo ćoškove da nas ne uhvate kamere. Potom sam otišao u Novi Sad na odsluženje vojnog roke. Nova vlast posle 5. oktobra nam je rekla: „Vi ste njihovi, sad ćemo da vas otpustimo.“ Ipak, to se nije desilo. Ali su nam kazali da ne možemo biti lekari, da im trebaju specijalisti. I tada je bilo tatine dece koja su otišla na oftalmologiju, ginekologiju i stomatologiju, gde je sigurna perspektiva. Kada sam im, iz poslednjeg reda, rekao da je moja opcija anestezija, svi su se okrenuli: „Šta će vam to? Koja je druga opcija?“ Nemam! Na studijama nisam imao nijedan čas vežbi iz anestezije. Ali sam 1999. kupio knjigu „Osnovi hirurgije“ niških autora. Fasciniralo me je da čitam kako se pacijent budi iz anetezije, o lekovima koj dovode do paralize mišića… Tu me je anestezija kupila. Više nije bilo dileme.
Kao anestezilog na Opštoj hirurgiji odmah sam hteo da menjam stvari. A to je veoma teško kad ste najmlađi, pa još kad dođete u kolektiv kao neki uljez jer se pričalo se da sam politički zaposlen, preko veze. Neizdrživo je bilo prvih dana. Ali tu sam upoznao čoveka koji će ostaviti najveći trag u mom životu – profesora Slavka Konstantinovića, načelnika službe. On je bio moj anđeo čuvar narednih godina. Prilično sam bio hrabar, radio sam neke stvari koje nije niko pre mene, kao tu famoznu epiduralnu anesteziju, koju smo počeli 2001. Magistrirao sam 2005. Nataša je imala mesec-dva do porođaja, tako da je i Pavle praktično bio prisutan u tom značajnom momentu. Vrlo brzo sam krenuo u doktorat, profesor me je forsirao. Već 2006. izabran sam za asistenta, a 2008. postao sam jedan od najmlađih docenata u istoriji Medicinskog fakulteta u Nišu. Profesor Konstantinović je 2008. otišao u penziju i zamenio sam ga kao šef katedre. To je bila prava bomba. Imao sam samo 35 godina. A i želju da svima pokažem da to nije bilo slučajno, da nije stvar lične naklonosti. Već 2009. osnovali smo simulativni centar, prvi na Medicinskom fakultetu, sa kompjuterskom simulacijom i lutkama na kojima su studenti vežbali. Oni nisu znali ni injekciju da daju. Nismo im dozvoljavali da izađu s vežbi dok ne izbockaju manekena u zadnjicu. Pravili smo i veštačku krv kako bi studenti imali pravi osećaj kad bodu vene lutke.
Nakon toga sam se odlučio na potez koji je bio logičan, a ispostaviće se kao moja najveća greška – prešao sam na kardiohirurgiju 2010. Kao neko ko je previše ambiciozan, tamo mi nije bilo komforno, međuljudski odnosi su bil loši. Brzo sam odustao i čekao trenutak da odem. Za moj život i karijeru bilo je nepodnošljivo to tavorenje od skoro četiri godine. I onda sam se vratio kao načelnik anestezije u Opštoj hirurgiji i vrlo brzo, nakon godinu dana, postao direktor Centra za anesteziju. Prelaskom u ovu novu zgradu KC postali smo klinika i sada smo jedna od najvećih u Srbiji.
Ali to lično napredovanje nije mi bilo dovoljno. Želeo sam da ostavim i neki legat. Direktor KC Niš Zoran Radovanović dao mi je odrešene ruke – privukao sam najbolje studente anesteziji, krenuli smo 2009. s kongresom koji nas je vinuo u stručnu vasionu. Mnogo ljudi iz inostranstva je počelo da dolazi, specijalizanti su krenuli na stručna usavršavanja u inostranstvo. Najednom je bilo dobro biti anesteziolog. Kada je čuveni profesor Vučović iz Beograda odlazio u penziju, dao mi je svoju knjigu i rekao da ću jednog dana biti veliko ime u anesteziji. Sad sam sekretar Evropskog udruženja anesteziologa. Pobedio sam kolegu iz Holandije sa 37:11.
Nažalost, porodica trpi zbog mog posla i ambicija. To je, pre svega, vreme koje nikada ne mogu vratiti. Vreme koje sam propustio da budem s decom. A supruga bi dodala i s njom. Ali nju sam bar vodio u inostranstvo kada sam imao predavanja, pa smo i nešto videli i imali zajedničke trenutke. Sa decom sam dosta toga propustio. Kad je Pavle, pre dve godine, slavio malu maturu, bio je evropski kongres u Kopenhagenu. I od cele mature video sam samo slike preko Vajbera. Za tim najviše žalim. A 2013. sam prvi put dobio poziv da predajem u zapadnoj Evropi, na kongresu u Nemačkoj, gde se pojavljuju najveća svetska imena. Ali taj dan bio je i Jovanov prvi dan u školi. Mislio sam da mu nije mnogo stalo. Međutim, bio je baš znatiželjan da li ću i ja biti tu. Hitno sam promenio let za po podne kako bih bio s njim u školi. Ipak, bio je ljut i plakao je, očekivao je da uopšte ne odem, da su ti dani samo za njega. I baš zbog te odvojenosti gledam da sve delim s njima. Kada sam dobio medalju časti rumunskog udruženja anesteziologa, poveo sam i Pavla. Bio je baš ponosan. Najveći legat u mom životu je to što deca mogu da budu ponosna na ono šta je njihov otac radio. I legat mlađim kolegama da je naš rad ovde, na klinici, priznat.
Za poslednjih šest meseci svašta smo preživeli. Samo u martu i aprilu 3.000 ljudi se slilo u našu kovid bolnicu. Stotinu njih stizalo je na samrti, boreći se za vazduh. Čak 18 lekara naše klinike zarazilo se lečeći pacijente. Svi su se oni vratili. Svi, osim najstarijeg anestetičara Saše Seferovića, koji je izgubio bitku s koronom. Jedinstvo, posvećenost i humanost jeste jedan legat, da napravite takvu ekipu. Nije bilo ni pomisli da neko otvori bolovanje, pobegne kad je najgore. A onda je došao taj prokleti jun, gde sam i lično osetio tragediju zvanu korona. Brat se prvi zarazio. Bio je na Infektivnoj klinici, vrlo teška klinička slika. Majka je dobro prošla, simptomi samo jedan dan. Ali otac je u teškom stanju smešten na našu kliniku. A nije bio hronični bolesnik. Moji ljudi su dan i noć bili s njim. Ja sam tu bio samo sin, ne lekar. Hipoksija mu je već uveliko uticala na mozak. Skidao je masku, teško ga je bilo kontrolisati. Počeo je da raste kreatinin, bubrezi da otkazuju, gasne analize sve lošije. Došlo je vreme za respirator. Uzeo sam telefon, okrenuo majku, dao mu je da se čuju. Pa brata, pa unuke, da ih sve čuje poslednji put. I ja sam poslednji put razgovarao s njim. „Ne mogu više, vozi me u Leskovac“, rekao mi je. Bilo mi je teško da mu kažem: „Ne može“, a još teže: „Važi“, znajući da ću ga slagati. Trudiš se da budeš što topliji prema njemu, a ne znaš šta da kažeš. Strašno.
Sledi respirator. U jednom momentu smo se čak bili i ponadali. Kolege su dva puta pokušavale ga odvoje. U jednom trenutku je i disao, ali nisu mogli da ga dozovu. Nije otvarao oči. Zvali su me da ja probam. Držao sam ga za ruku. Pričao sam mu, ali nisam znao da li me čuje. Viknuo sam: „Tata!“ Otvorio je oči na sekund. I to je bio poslednji put. Stanje se ubrzo pogoršalo. Bratu sam napisao: „Ćale nije dobro.“ Tad je i njemu postalo jasno. I rekao sam mu da majka to ne može prihvatiti od mene – da ga ja lečim i ne mogu ništa da učinim. A bilo je bitno da i nju spremimo, da ne bude odjednom: „Umro je.“ Ona je do poslednjeg trenutka mislila da će se izvući jer je i u januaru imao upalu pluća. Ovde smo ga lečili, jedva je ostao živ.
Bio je petak uveče. Sedeo sam na terasi stana i čekao poziv. Koleginica, koja je pokušala da ga reanimira, zove: „Izgubili smo ga.“ Kraj. Posle 11 dana borbe na respiratoru. Prvo sam okrenuo čoveka koji svira saksofon. Bez „Ne kelepći nanulama“ moj otac ne ide na onaj svet. Na Preobraženje smo mu dali 40 dana. Nadam se da ga je Bog primio.
Ali, nažalost, nisam jedini na našoj klinici kome je korona i tragedija. Ovde je umro i Brankin muž, Anin zet, Vesnin otac… Podneli smo veliku žrtvu. Na kraju smo ostali i bez Saše. Ležao je na respiratoru, pored mog oca. I umro četiri dana posle tate. Bili su to preteški trenuci za čitavu ekipu.
Dosta sam uradio, ali znam da mogu još. Voleo bih da ovu priču dovedem do kraja. Još nisam dao svoj maksimum. Nije mi nezamislivo da za 10-20 godina predajem anesteziju na nekom prestižnom fakultetu. U Briselu ili na Stenfordu. Tada bi baš sve bilo na svom mestu.
