Mile Janjić, srebrenički Srbin i vlasnik jedine veterinarske ambulante u Srebrenici, poznat je po svojoj velikodušnosti i hrabrosti. Ovaj vedri veterinar, uvek raspoložen za šalu, priseća se događaja iz 1992. godine, kada je rizikovao svoj život da bi spasao drugog čoveka – Ramu Kadrića. Njegov čin podseća na univerzalne vrednosti humanosti i poštovanja, koje prevazilaze sve granice.
Sećanje na April 1992. i Sudbonosni Susret
Mile se živo seća 20. aprila 1992, dana kada su ulice Srebrenice bile puste, a tenzija ratnih sukoba sveprisutna. „Vozio sam se pustim ulicama, došao do glavnog trga i video grupu Arkanovaca ispred opljačkane robne kuće,“ priseća se Mile. U tom trenutku primetio je scenu koja ga je uznemirila – jedan od vojnika ciljao je u svezanog čoveka na platou. Taj čovek bio je njegov poznanik, Ramo. „Proderao sam se: ‘Šta to radiš?’ i oborio mu cev puške. Rekao mi je: ‘Uhvatili smo ustašu, hoću da ga ubijem’. Ja mu na to odgovorim: ‘Ja živim ovde, poznajem tog čoveka’,“ priseća se Mile, dok opisuje svoj bes zbog te situacije. Njegova hrabrost zbunila je prisutne „Tigrove“, koji nisu očekivali da će neko goloruk prkositi njihovoj moći.
Mile je odmah reagovao – primetio je Ramin zeleni golf parkiran u blizini i pozvao bolničarku Radu da ga njime odveze na sigurno. Ramo je ostao živ zahvaljujući Miletovoj hrabrosti i Radojinoj pomoći, a događaj se urezao u njihova sećanja kao trenutak kada su humanost i hrabrost pobedili strah.
Ramin Pogled na Spas
Ramo Kadrić, tog aprilskog jutra, nije mogao ni slutiti da će mu život visiti o koncu. Na putu ka poslu, trojica policajaca naterali su ga da peva četničke pesme pod pretnjom smrti. „Pevajući na sav glas, urlao sam da me ne ubiju,“ priseća se Ramo. Priveden je na gradski trg i predat u ruke Arkanovcima, odakle ga je, već polumrtvog od straha, spasio Mile. „Ni danas mi nije jasno kako je uspeo da ih spreči,“ kaže Ramo, naglašavajući koliko mu je Miletov čin bio presudan. Bolničarka Rada mu je pomogla da napusti Srebrenicu te večeri, odvevši ga u svoj stan. Sutradan ga je otpratila u selo, dajući mu tako priliku da preživi.
Ovaj događaj ne samo da je ostao duboko urezan u Raminom sećanju, već je postao temelj za prijateljstvo koje je opstalo decenijama. Ramo i Mile ponovo su se sreli tek 1997. godine, kada su se dogovorili da se nađu u Sarajevu. „Bio je to težak i emotivan susret,“ priseća se Ramo sa suzama u očima, dok govori o čoveku koji mu je poklonio život.
Dugotrajno Prijateljstvo i Bliskost
Ramo se nakon rata vratio u rodno selo Gladovići, gde je pronašao mir baveći se poljoprivredom i stočarstvom. „Imam stotinak ovaca, uzgajam kukuruz i pšenicu, a bavim se i voćarstvom,“ kaže Ramo, ističući kako priroda i život u selu pružaju kvalitet života koji u gradu ne bi imao. Mile i Ramo nastavili su kontakt – Mile ga je podržavao na mnogo načina, čak i pozajmljujući novac kada mu je zatrebalo. Njihovo prijateljstvo, čini se, postalo je dublje sa svakim danom, jačajući kroz međusobno poštovanje i brigu.
„Kad idem u Srebrenicu, Mile i ja obavezno popijemo kafu,“ kaže Ramo, osmehujući se pri pomenu zajedničkih susreta. Mile mu dolazi i kada je potrebno pregledati stoku, a praznike proslavljaju zajedno – Božić i Bajram postali su prilike za obnavljanje prijateljskih veza. „Dok smo živi, biće tako,“ ističe Ramo, koji Miletovo prisustvo u svom životu smatra pravim blagoslovom.
Priča o Hrabrosti, Humanosti i Snazi Prijateljstva
Priča Mileta Janjića i Rame Kadrića podseća na važnost prijateljstva, bez obzira na teške okolnosti i različite identitete. Njihov odnos je primer kako ljudskost i hrabrost mogu nadvladati strah i predrasude, čak i u najmračnijim trenucima istorije. Ova dva čoveka, povezana sudbinom, kroz decenije su održali blisku vezu koja pokazuje kako zajedničko poštovanje i poverenje mogu postati osnova za trajno prijateljstvo.
